| Obeležavanje upada u Čehoslovačku |
| 19. avgust 2008. | 15:41 | Izvor: Beta |
Prag -- I Prag i Bratislava ovih dana obelezavaju četiri decenije otkako su trupe Varšavskog pakta upale u Čehoslovačku.
Ove trupe, sa Crvenom armijom na čelu, u noći između 20. i 21. avgusta 1968. upale su da tenkovima uguše pokušaj reformskog krila čehoslovačkih komunista predvođenih Aleksandrom Dubčekom da socijalizmu daju ljudski lik, inspirisan i Titovom Jugoslavijom.
Ta noć '68. nadovezala se na češke istorijske osmice - '38. kada su velike sile u Minhenu dale blagoslov Hitleru da rasparča Čehoslovačku, i '48. kada su plišanim pučem na vlast došli komunisti.
Četrdesetogodišnjici sovjetske invazije na Čehoslovačku kada je neposlušnog saveznika pregazilo 27 vojnih divizija, ukupno 750.000 vojnika Crvene armije i pet zemalja Varšavskog pakta, sa 800 aviona i 6.300 tenkova, ponešto sumorni ton daje u očima običnih Čeha i Slovaka to što gledaju sasvim stvarne ruske tenkove i danas - u TV izveštajima o najnovijim sukobima u Gruziji.
A sudeći po anketama, ti ruski tenkovi u Gruziji interesuju ih više nego sopstvena prošlost.
Najnovije istraživanje je pokazalo da većina Čeha danas smatra da te dane nade u slobodno društvo, Dubčekove reforme, demokratiju i slobodu, poznate u svetu kao Praško proleće, nema razloga posebno obeležavati.
Svega 16 odsto Cceha Praško proleće vidi kao put komunističke Čehoslovačke ka demokratiji, 31 odsto danas tvrdi da je to bila samo još jedna ujdurma da komunisti ostanu na vlasti dok 23 odsto Čeha ceni da je to bio samo eksperiment koji ionako ne bi doveo narodu
demokratiju.
Ruska okupacija apsolutno ne interesuje mlade, rođene već u slobodnoj zemlji jer je odgovor "nemam ama baš nikakvo mišljenje" odabralo 70 odsto tinejdzera do 18 godina.
Sociolozi ovako surovo uzdržan odnos današnjih Čeha i Slovaka prema značajnoj godišnjici objašnjavaju time da su iz tadašnjeg optimizma, nadanja, opojnog osećaja prešli u poniženje i apatiju.
Tada su mislisli da je uz njih ceo svet, uvereni da kada je u sred krize u Prag sredinom tog jula došao da ih obodri i jugoslovenski maršal Tito, Kremlj neće smeti da napadne Čehoslovačku.
Dva meseca spontanog nenasilnog otpora većine naroda, dok je reformski komunistički čehoslovački vrh odvučen silom u Moskvu; uzvici "Ivane idi kući", okrenuti putokazi da okupatora navedu na pogrešan pravac, pljuvanje u lice koga se još dobro i danas sećaju poljski vojnici, antiruski plakati... I ništa.
Nastala je tzv. "normalizacija" i vraćanje u letargiju ćuteće većine sve do 1989. godine.
Već sredinom septembra 1968. godine federalna narodna skupština vratila je u medije cenzuru, a 18. oktobra ratifikovala je sporazum o privremenom boravku snaga Varšavskog pakta na teritoriji Čehoslovačke.
To privremeno oduzilo se na preko dve decenije.
Ponos čehoslovačkog sporta, fenomenalna gimnastičarka, rekorderka po broju osvojenih zlatnih medalja Vjera Časlavska koja se na Olimpijadi u Meksiku otvoreno suprotstavila "bratskoj pomoći" morala je po direktivi da zaboravi da će se ikada više baviti sportom.
"Lidove novini" danas otvoreno kazu - nerado se sećamo Praškog proleća i okupacije zato što smo usvojili onu staru narodnu veštinu, kojom se nije rukovodila Časlavska i manjina njoj sličnih - umeće da na vreme savijemo kičmu.
Sociolog, nekadašnji disident, Jirzina Ssiklova, anketu i današnje ignorisanje Praškog proleća tumači nešto drugačije.
Kontroverze, prema njenoj oceni, izviru iz tadašnjih preteranih, nerealnih nadanja u reformski proces i slabe češke i slovačke komuniste, lidere nedorasle trenutku, koje je samo nosio talas euforije naroda.
"Praško proleće nije ni pokušalo ni moglo da donese istinsku demokratiju, već samo demokratizaciju.
Maksimalno je od Čehoslovačke moglo da napravi Titovu Jugoslaviju", kaze Šiklova.
Za Šiklovu je najveći ulog Praškog proleća to što je invazija sovjetskih trupa otreznila zapadnu levicu spremnu da koketira sa socijalizmom i pokazala joj pravo lice te ideologije i sovjetske Moskve.
Invazija snaga Varšavskog pakta na Čehoslovačku, protiv koje je od socijalističkih zemalja burno protestovala Jugoslavija, distancirala se Rumunija a Albanija Envera Hodže demonstrativno istupila iz Varšavskog pakta, odnela je među Česima i Slovacima do kraja '68. godine 108 zivota, preko 500 ljudi je ranjeno teško a nekoliko stotina lakše.
Iz Čehoslovačke je emigriralo oko 160.000 ljudi.
|
Iz Njamovog ugla...