Zvijezda Kanade i Amerike - Ekrem Jevrić Gospoda
Eto kako vam je to! S jedne strane sve sam estradni šund, izveštačene note i tekstovi lišeni svake poente, lažni glamur, beskrajna medijska gušenja i skretanje pažnje loše odglumljenim skandalima. A u suprotnom uglu ringa - prepotentna „urbana“ gitarska i klaberska elita, ogrezla u uzvišenoj rasističkoj zgroženosti, infantilno odbija da prizna da prezirom prema narodnjacima i devedesetim više ne može pravdati sopstvene životne frustracije. Srećom pa nije sve tako crno-crno! Radoznaliji i strpljiviji slušalac još uvek vešto nalazi pukotinu između ova dva pakla, pukotinu koja nudi pregršt teže pristupačnih muzičkih polja, neistraženih instrumentalnih džungli i nepreplivanih poetskih reka i močvara.
Možda čak i nesvestan svega navedenog, trenutno najupečatljiviji biser ovog područja slobodne i iskrene kreativnosti upravo je Ekrem Jevrić, alpaćinoliki pevač iz Crne Gore (nastanjen u Njujorku), koji je za kratko vreme uspeo da zlatnim slovima na svetske muzičke mape upiše ime rodnog Gusinja kraj Plava.
Ima li ikog ko još nije čuo za Ekrema? Spot za njegov ultimativni andergraund-folk hit „Kuća poso“ za svega desetak dana od postavljanja na Jutjub videlo je i poslušalo čak milion ljudi! A poseta i dalje vrtoglavo raste...
„Kuća poso“ govori o teškom životu njujorškog radnika (Evo živim u Njujorku gradu; živim radim, a i samo radim: kuća poso, poso kuća...), a osim ove glavne teme, višeslojni tekst se dotiče i mnogih drugih oblasti ljudskog delovanja i duhovnosti. Pre svega, ovde se radi o najiskrenijoj kritici liberalnog kapitalizma, potrošačkog društva, surovog izrabljivanja radnika, radnog vremena od 9 do 17 časova. Ima li boljeg sažimanja stihova pesme „Pit i to je Amerika“, koju je poput svojevrsne Ekremove preteče tri decenije ranije izvodio Džoni Štulić?
Prirodna posledica takvog životnog rasporeda je i dehumanizacija, sve manje spontanih druženja, kućnih poseta, komšijske bliskosti... Zajarmljeni pojedinac otuđenost pokušava da prevaziđe druženjem sa životinjama. Otud i stih: Hoj Njujorku, ubila te tama, u tebi je pas do pasa, beton do betona, kroz ulice žena bataljona... Ovde se ovlaš dotiče i pitanja ekologije, ali i otvara još jednu važnu temu - položaj žene u savremenom društvu, u njegovom slučaju posmatran iz ugla strogih patrijarhalnih pravila (Hoj, Njujorku, budi svijetli grade, izbaci sve žene što rade, izgubiše djecu, to imanje. Hoj, Njujorku, ti veliki grade).
Ipak, čak i kada deluje pomalo konzervativno, naš Gospoda se vešto distancira od sopstvene nepogrešivosti izvrsno baratajući sokratovskim terminima i strategijom „Znam da ništa ne znam“, što se jasno očitava u stihovima: Eto, šta znaaaaam. Ništa ne znaaaam. A đe da znaaaaam.
Pošto su klasični nosači zvuka uveliko prevaziđeni, top-liste irelevantne, a elektronski mediji čvrsto zatarabljeni prema novim tendencijama, trenutno jedini pokazatelj uspešnosti je preslušavanje na internetu. Tu je Ekrem apsolutno neprevaziđen, a svakodnevno se pojavljuju i brojni remiksi njegovih hitova. Međutim, zanimljiv je i perverzni fenomen da jedan veliki deo Ekremovih obožavalaca ljubomorno pokušava da genija predstavi kao ludu, što je samo pokazatelj histeričnog straha od nepoznatog i drugačijeg zvuka koji nezaustavljivo dolazi!
1 
Counter Strike 1.6