Postoje situacije u kojima bi ljudi htjeli skratiti muke ili situacije iz kojih nema izlaza.

Ako se covjek samo muci od bolova i nema puno od zivota, da li bi bilo u redu oduzeti sebi zivot ili ako to nismo u stanju sami da uradimo da to ucine doktori uz saglasnost uze porodice.

Pre dvadesetak godina se cijeli svjet digao na noge potaknut jednim americkim filmom baziranom na istinitio dogadjaju.
Otac je u saobracajnoj nesreci ostao bez mozdanih funkcija.Doktori su ga desetak godina drzali na aparatima,i cijelo vrijeme sudskom prinudom naplacivali ljecenje od samohrane majke s troje djece.Kako su troskovi ljecenja bili veci od njene plate bolnica im je iz mjeseca u mjesec oduzimala automobil,pa kucu,pa kucu od ocevih roditelja,da bi na kraju svi zavrsili na ulici,a ocu su iskljucili aparate istom kad im vise nisu imali sta oduzeti.
Posle toga je vecina zapadnih zemalja mjenjala zakone o zdrastvenoj zastiti,i definiciju klinicke smrti,pa i eutanaziju.Mislim da ni jedna krscanska drzava u zakonu ne predvidja eutanaziju,ali vecina tih drzava nece pruziti medecinsku pomoc pacijentu koji nema nacin kojim ce tu pomoc platiti.Bila to vlastita imovina ili zdrastveno osiguranje.
Zar nije odbijanje medecinske pomoci Njujorskom beskucniku isto oblik eutanazije??

Kod nas je eutanazija zabranjena i to se karakteriše kao krivično delo, tako da se ne primenjuje (javno), ali primenjuje se tiho u zamračenim stanovima i kućama naših bližnjih. To niko ne vidi,a ako neko i vidi on onda okrene glavu na drugu stranu. Tako nešto se ranije zvalo Lapot (Lopar). Tj. i kad je osoba relativno zdrava,zbog pomanjkanja životnog prostora ili hrane njeni naslednici izvrše nad njom eutanaziju protiv njegove volje. Ovde sam skoro imao raspravu o lapotu,neki su tvrdili da to ne postoji, čak šta više da nije nikad ni postojalo. Ja kažem da postoji i danas. Ovih dana je preminula moja baka (to se u stvari samo tako lepo kaže) žena je u stvari skapala bez hrane i vode. To je moderni način eutanazije (lapota) koji se naveliko primenjuje. Konkretno moju baku su njen sin i snaja držali zatvorenu u sobi bez svetlosti,hrane i vode dok nije preminula. Ona je toliko zapomagala da su komšije više puta zvale SUP, ali pošto njena snaja ima familiju koja tamo radi to se brzo zataškalo. Jadna starica je pokušala i beg iz tog mučilišta i uspela je da dopuza do ulice, gde je neki nepoznat čovek stavio u kola i dovezao meni. Bila je žedne, gladne i kaže da se nije kupala 3 god.od kada je bila zatvorena. Okupao sam je i pozvao hitnu da je odvedu na pregled. Lekar se čudio što nije bila na pregledu više od 3 god. (zaključio je to po kartonu) ustanovio joj je brojne zdravstvene probleme,naručio je da sutra dođe po nalaze i vratio je vozilom njenoj kući (u mučilište). O ovom je bila obaveštena i socijalna služba. Ja sam znao da je baka time potpisala svoju smrtnu presudu. Kad su je hitna kola dovezla njenoj kući,njena snaja se prvo izgalamila na medicinske tehničare,isterala ih iz dvorišta,a baka je dobila batina i zatvorena je ponovo. Naravno ovaj put je primenjen stroži režim "samice" jer joj je oduzet i televizor i radio i štap. Socijalna služba je reagovala, izašla na teren,popila kafu sa tamničarkom (ipak su one školske drugarice) napisala da je baki divno i otišli. Ja sam pokušao doći do bake,ali su vrata njene kuće uvek bila zaključana. Tako da sam se popeo do prozora i u stilu nindže ušao kruz njega. Scenu koju sam zatekao možda ste videli samo u horor filmovima. Baka je bila od glave do pete zamazana izmetom (i po licu). Jako se razveselila kad me je videla u htela je da me poljubi. Stegao sam srce i poljubio moju baku (onako gov;navu). Ona je plakala i rekla da su je jako tukli kad je pobegla prošli put i da se boji šta će joj uraditi ako saznaju da sam ja dolazio. Pitao sam je šta hoće da joj učinim. Rekla je da ne dižem više prašinu oko toga,da je ona već stara (84) god.i da zna da joj je vreme da umre,ali da bi volela da se ispovedi katoličkom svešteniku,jer ona je katolkinje. To me je izneneadilo,jer je ona bila udata za pravoslavca i čitavog života je slavila slavu i primala pravoslavnog sveštenika. Međutim ona je ostala kod svog, jer ona je rođena u katoličkoj porodici,tamo je krštena i želela je i da umre kao katolik. Ja sam o tome obavestio župnika,koji je otišao tamo,ispovedio je i spremio za put u večnost. To je mojoj familiji bila kap koja je prevršila čašu. Pozvali su stolara i debelom šperpločom potpuno zakovali prozore. Tako da je baka bila i bez dnevne svetlosti. Venula je tako neko vreme,bez hrane i vode i preminula. Komšije kažu da je zadnja tri dana samo ječala (nije imala više snage da zove u pomoć) Kad sam čuo za to otišao sam tamo i ovaj put zatekao otvorena vrata (mada su prozori i dalje bili zakovani). Moja familija (ujak i njegove 3 kćeri) su stajali kraj bake i gurali je onako mrtvu uz reči:" Ajde sad jauči,ajde sad lupaj štapom i zovi!",i smejali su joj se. Tako se kod mene u Bosni radilo kad čovek ulovi vuka,pa ga onda udara štapom onako mrtvog i viče mu:"Ajde sad udavi ovcu!". Meni se smučilo pa sam napustio skup (da ne bih morao da ih prebijam na licu mesta, ne bi bilo etički). Na sahrani jedini venac je dobila od mene. Bio je prisutan katolički sveštenikl, a 99% ljudi su bili nazovi-pravoslavci. Sveštenik je očitao svoje,svi su ćutali i uopšte bila je zategnuta atmosfera. Položena je u grob kraj svog muža koji je preminuo pre 7 god i koji jedini nema nikakve oznake na groblju (ni spomenika ni krsta ni...) iako je imao dva sina i tri kćeri. Ovo je ukratko priča o novom obliku eutanazije,koji se danas primenjuje. Ja zato tvrdim da je nakadašnji oblik Lapota bio daleko humaniji. Pogača na glavu,jedan udarac maljem i gotovo, a ne ovo sporo umiranje bez hrane,vode i svetlosti.

Ova prica je preuzeta sa neta i mislim da je istinita, ocijenite vi sami.