Postoje stvari koje se
nikada ne dogode.
Ni dodiri,
ni pogledi,
ni sapat u tami
samo kao duga
pred kisu
nesto ih u nama sluti.

Postoji pokrivac za
nedosanjane snove,
za sve stvari koje se
nikada ne dogode,
da ozive dodire
da razbudi poglede i
sakrije sapate u tami.

Od kada sam sa tobom
Samo cekam noc ciju zoru necu docekati,
Ili neki oblak
Koji ce me od tebe i od tvojih ruku sakriti...
Tonem...
Jer isuvise sam slab na tvoje poglede,
I sto je najgore
Tugujem i pri samoj pomisli
Da me od tebe odvede.
Neki...
Drugi ljudi.
A ti...
Mirno stojis,
Nijemog izgleda.
Kao da volis da brojis
Sve boleve koje si mi rukom nanijela...
Odlazis...
A jos uvijek me imas...

TUGA

Stanuje u ocima,u odsutnom pokretu ruke.
Od nje se prave gradovi i kule.
S koljena na koljeno prenosi pricu
Kako su bili pa ih vise nema.
Niko je sa sobom u grob ne nosi,
Prenosi se sa mrtvih na zive
I cini se da je sve vise ima.
Svaki dan pretegne na mom tasu
I ja ispruzenih ruku na drugu stranu zurim
Da vise ljubim.
Ne znajuc',ne htijuc'da znam
Da ona najljepse tako dobija na tezini.

Zatvaram u sebi taj mrtvi prostor,nemocan da ga omedjim,odstranjujem ga da me ne savlada,branim se od tuge gledanjem,vidim sumu krstova i mravinjak humki,uleglih i svjezih,mokre porculanske fotografije,saksije sa cvijecem,olinjale divlje ruze,dosadno svecane cemprese,groblja bi trebalo pretvoriti u igralista,kao sto smo cinili dok smo bili djeca,i nikad ne dolaziti kad pada kisa.Bojim se da me ne pronadje moja pustos,ovo bi mogao da bude njen dekor i njeno podneblje,nadm se cudu,a cekam uzas,postajem nestrpljiv i pozurujem ga,izazivam da dodje sto prije da bih prekratio mucno iscekivanje.Gdje si?Zovem ga,gdje si?I vec to sto mogu da ga zovem,najsigurniji je znak da ga nema.I slobodnije dizem pogled ka mutnom niskom nebu,tu odmah iznad crnih pokislih grana,kruzim ocima oko sebe,ne plaseci se,znam sta je sta i gdje u meni.neka budem tuzan,samo da me izgubljenost ne povuce u sebe,kao u mulj,u zivi pijesak,u vodu."
Mehmed-Mesa Selimovic -Tisine

TVRDJAVA

Prodju pored mene
I pogledaju me
Kao da sam napustena tvrdjava
Bez zivota i smeha.
Prodju
Poneki dotaknu
A poneki opsuju
Moje ledene zidove.
I sapucu da sam,
Neosvojena,
Osvojena,
Po razena,Ukleta.
Prodju
Poneki zavire kroz moje prozore
Ali niko ne vidi koliko sam
Sama
I usamljena.

Put pod noge i ...kreni...samo idi.
Vodice te zrak sunca koji se pomalja na istoku.
A kako se blizi zapadu,a ti odmori.Sacekaj novo jutro,pa opet kreni.
Ne sustaj.
Ne brini za noge,jer nosice te one.
Tabani su tvoje zlatne potkovice...bljesnu pri svakom napravljenom koraku.
Pa kad se sretnu sa zrakom sunca,a oni se tako lagano dotaknu.
Bojazljivo.
Kao dvoje srodnih dusa,pri prvom susretu,kad jos ne znaju koliko vec dana znace jedno drugom.

RATNIK

Pod suncem klonula mlada glava,
Nezan vrat i kosa plava,
Bije klasja il'starog zita,
Dete bez ikog,siroce rata.

Oci od smaragda i usta od meda,
Dragulj u blatu,oko njega beda,
Junacke grudi i pleca uspravna,
U dusi mu prazno,na srcu rana.

Klonuo u borbi za tudje ideale,
Za malo suvog zemljista,mnoge zrtve pale,
I za svoju bracu,sokolove mlade,
U tom zaru borbe on porazen pade.

Samo je jedan njegov glas mio,
Samo je jedan on bio...

Nisi ti ni moje sidro
A nisi ni moje jedro
Nisi ni ponosni kormilar,
Sto mojim zivotom brodi
Za takvu vaznu ulogu
Mora drugaciji neko
Da se pojavi,da se rodi.

Nisi ni svetionik,ni lucinosa,
Niti pratilac na trnovitoj stazi,
Uvek sam ja utiro put
Kojim je trebalo da se gazi.

Jedino si bila usputna stanica
Trenutna luka spasa,otok u moru,
U zivotnim okrsajima bez granica,
Dok mi se tijelo predavalo umoru.

Sad vise ni to nisi,maska je pala,
I zasto mi se uporno vracas u zivot
Kada te zapravo uopste nisam zvao?

Prazne su bile case
I polupane flase
Posteljina razmestena
I vrata zamandaljena
I sve zvezde staklene
Zvezde srece lepote
Sjale su u prasini
Sobe nepometene.
Bio sam mrtav pijan ko vatromet razdragan
A ti ziva pijana
U mom narucju naga.

Zak Prever

Zaiskris ponekad mislima mojim
zatreperis nezno taman da zaboli
zapitam se onda da li ja postojim
da bi ima'o neko vecno da te voli.

I dodjes tako tek da ne das mira
u snove moje samotne i duge
obicno nocu kad muzika svira
ili kad su oci teko pune tuge.

Prosetas sama hodnjicima uma
kroz koje niko nije smeo proci
stazama misli skrenes li sa druma
gde god zakoracis mene ces doci.

Zato te molim ne dolazi vise
niti u snove nit'u misli moje
k'o one letnje nenadane kise
k'o ljubavi sto vec ne postoje.

A suze teske prosute bez boja
koje ni vreme ne moze da brise
one su,draga,ova pesma moja
posvecena tebi i nikome vise.

ZBOGOM

Lice preplavljeno suzama
na kome
svaka bora je prica za sebe,
izlazim,skoro trceci,
samo da ne vidim
kako bol
u jednom trenu
izoblicava tvoje lice.
Svako zbogom tebi,majko,
moja je jedina krivica.

ISTINA

Jednom kad prestanu sve oluje
na zidu kad ozivi stari sat.
Pitat ces da li je san ili java
il neko stvarno je iznad nas.

I dalje zelis da zivis grijesno
ni malo ne posustajes.
Mislis ma hajde sve je vjecno
dok je ovako dobro je.

Istinu trazis svud po strani
a vrijeme brzo prolazi
kad zaista dodje pravi kraj
ti bit ces naj blizi istini.

H.H.Has

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više
šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoce
nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi
nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog zapocetog i jednog nerodenog pokreta, a
ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u
mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno o drugoga.
U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u
budenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znaci: u svet bez Jelene.
Živim sa ljudima, krecem se medu predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

Jelena, zena koje nema- Ivo Andric

Cesto nas zivot iznenaditi ume
postavi nam pitanja,zamke i slike neke
pa se snadje onaj ko to najbolje razume
i ostavi snove,nekad nezamislive,daleke...

Sreca je moja kao i njena
sto je ispunila svoj dugogodisnji san
otici u zemlju raskosi,palmi i kestenja
najsrecniji joj je bio taj dan...

Zelja za njom

Na tvom grobu ko utvara stojim
polako nestajem,vise ne postojim
stobom u njemu sve je sto sam ti dao
sa smrcu tvojom i ja sam pao.

Po zemlji hoda sada senka bez duse
secanja na ljubav ko smrt me guse
zivot bez tebe sto sada zivim
kazna je najgora pa boga krivim.

Iz groba da ustanes ja te pozivam
il me u njega primi da uz tebe snivam
razgrcem zemlju sto te pritiska
nebo se or od bolnog mi vriska.

Eto je ide,sve mi je blize
spokoj me hvata,mir sustize
na spomen mrtva klonu mi glava
na licu joj osmeh,sad stobom spava.