iz gore navedenog se da primjetiti da ovaj "jez" nije bio simpa... ZORANA DZİNDZİCA a bogami ni ovog ljutog sultana drugog,koji je sve ono sto je kazao uprskao zadnjom recenicom ,koja zaista nema smisla,a ni osnove...

Intervju: Ružica Đinđić
Ne smeju da nam se ponove „izgubljene generacije“
Mi smo jedna od retkih evropskih zemalja koja stručnjake u četrdesetim godinama ubraja u „mlade kadrove”, kaže Ružica Đinđić, predsednica Fonda „Dr Zoran Đinđić“

Ružica Đinđić (Fotodokumentacija „Politike”) Tolerancija, sposobnost da saslušaš, uvažiš nešto što je drugo i drugačije, da racionalno, bez previše burnih emocija, odmeriš sve razloge „za” i „protiv”, da dozvoliš sebi misao da ovaj svet u kome živimo nije idealan, ali da se i u takvom svetu kakav realno jeste, radom, znanjem, upornošću, mogu postići promene, kako na ličnom, tako i na širem planu, kaže Ružica Đinđić, predsednica Fonda „Dr Zoran Đinđić”, nabrajajući vrednosti koje bi volela da u Nemačkoj usvoje stipendisti Programa za stipendiranje mladih i obrazovanih ljudi. Fond „Dr Zoran Đinđić” je i ustanovljen kako bi bile promovisane vrednosti za koje se pokojni premijer zalagao. U intervjuu za „Politiku” Ružica Đinđić objašnjava zašto već pet godina s nemačkim partnerima dodeljuje stipendije i na koji način ovaj program održava uspomenu na njenog pokojnog supruga.

Šta je najvažniji deo programa stipendiranja? Da li je reč isključivo o stručnom usavršavanju ili očekujete da stipendisti usvoje zapadnjački način razmišljanja?

Oni već nose evropske vrednosti, jer su naši koreni i kolektivni duh usađeni u korpus evropske civilizacije. Potrebno je samo aktivirati to što u nama već postoji. Upravo to smatram bitnim u ovom programu, tu priliku da ovi naši mladi ljudi u interakciji sa drugima prepoznaju i potvrde da nisu nimalo gori od njihovih vršnjaka koji žive u drugim, ekonomski naprednijim evropskim zemljama. Najvažnije je da se ne osete inferiornim, da uporede svoja znanja, svoje stavove, da steknu onu preko potrebnu sigurnost u sebe, koja je osnov kritičkog odnosa i kreativnog odnosa prema svetu, ali i prema sebi samom.

Šta Vas, kada govorimo o stipendistima Fonda, čini ponosnom?

Mnogi su nakon prakse u Nemačkoj našli dobro zaposlenje u Srbiji. Program je svakako dobra preporuka i nesumnjivo im je pomogao da lakše dođu do posla. Jedan od njih radi u „Simensu”, čak dvoje u kompaniji „Rols-Rojs” i sigurno će im to puno značiti u karijeri.

Šta, nasuprot tome, može da Vas razočara?

Rastužilo bi me da ti mladi ljudi odustanu od ideala i ciljeva koje su sebi postavili, i da se jednog dana, kao sredovečni ljudi, osvrnu na svoj život i konstatuju da im je prošao uzalud. Mnogo je takvih „izgubljenih generacija” bilo u ovoj našoj zemlji, nemamo više vremena da sebi i svojoj deci dozvolimo da nam se to ponovi.

Šta Vama lično smeta u odnosu ove sredine prema mladim i obrazovanim ljudima?

Mi smo jedna od retkih evropskih zemalja koja stručnjake koji su u četrdesetim godinama ubraja u „mlade kadrove”, dok u razvijenom svetu dvadesetogodišnjaci već uveliko rade na berzama, u velikim informatičkim sistemima, ljudi od dvadeset pet godina su direktori i menadžeri. Naravno, to ne znači da takozvana srednja generacija nema i ne treba da ima svoje mesto ali izgleda da mnogi od nas, kada dođu u te godine, zaborave da su bili mladi.

Šta za Vas lično znači angažovanje na ovom programu?

Konkretan doprinos, u skladu sa mojim moćima, onome čemu je čitav svoj život posvetio Zoran Đinđić.

Angažovanjem u Fondu pomažete mladim ljudima da odu u svet i usavršavaju se. Koje oblasti zanimaju Vašu decu, Jovanu i Luku, i da li i njih vidite kao stipendiste programa?

Moja deca još idu u školu. Luka završava osmi razred, a Jovana je treći razred gimnazije i oboje idu u redovne škole. Volela bih da se nakon završetka studija usavršavaju negde izvan zemlje, možda i u okviru ovog programa.

Stipendija i Fond nose ime premijera Zorana Đinđića. Šta je on najviše cenio u nemačkoj kulturi, šta je izdvojio i usvojio?

Kritički način razmišljanja, preispitivanja samog sebe, a onda i društva i okruženja u kome je živeo i radio, lišen predrasuda, predubeđenja, aksioma, tabu-tema, lišen lične sujete, objektivan, onoliko koliko

Pet godina od atentata na Zorana Đinđića
Predsednik vlade ubijen je snajperskim hicem, u zaveri iza koje je stajao „zemunski klan”, tada najmoćnija kriminalna grupa u Srbiji
Sutra se navršava pet godina od kada je ubijen Zoran Đinđić, premijer Srbije. Đinđić je pogođen snajperskim metkom u srce 12. marta 2003. godine u 12.25 časova, na parkingu ispred službenog ulaza u zgradu Vlade Srbije. Njegov telohranitelj Milan Veruović teško je ranjen. Sud je utvrdio da je Đinđića ubio takozvani zemunski klan, nekada najmoćnija kriminalna grupa. Proces pod službenom oznakom KP 5/03 trenutno je u Vrhovnom sudu Srbije. Očekuje se da uskoro bude zakazana sednica najviše sudske instance, na kojoj će se u žalbenom postupku raspravljati o slučaju „Đinđić”.

Prvostepeni sud je utvrdio da je glavni motiv za ubistvo premijera prve reformske vlade bio strah vođa zemunskog kriminalnog klana, Milorada Ulemeka i pokojnog Dušana Spasojevića, da će biti uhapšeni zbog političkih ubistava počinjenih u vreme bivšeg režima (ubistvo Ivana Stambolića, pokušaji atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi), i da će izgubiti pozicije u policiji, sudovima i tužilaštvu.

Iz dokaza izvedenih tokom tri i po godine trajanja suđenja, sud je utvrdio da je Spasojević planirao ubistva drugih visokih državnih predstavnika, sa ciljem da se vlast u Srbiji zaplaši snagom ove kriminalne grupe, da se deluje protiv bezbednosti zemlje uticajem na vladu i tako iznude personalna rešenja u njoj. Cilj je bio da se zadrži uticaj na državne institucije, da grupa nastavi da se nesmetano bavi organizovanim kriminalom.

Posle tri bezuspešna pokušaja, početkom marta 2003. godine, optuženi Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, zajedno sa Zvezdanom Jovanovićem, našli su pogodnu lokaciju za izvršenje atentata na predsednika vlade u Ulici admirala Geprata broj 14. Oni su 10. i 11. marta dolazili u kancelariju 55 u toj zgradi, noseći snajper i čekajući nailazak premijera. Dovozio ih je Vladimir Milisavljević, a parking mesto obezbeđivao je Milan Jurišić. Informacije o kretanju premijera prikupljao je Branislav Bezarević.

Dvanaestog marta premijer dolazi u vladu službenim automobilom be-em-ve, u pratnji ličnog obezbeđenja. Milan Veruović mu predaje štake i on kreće prema vratima. Đinđić stoji na najvišem stepeniku, naslonjen na levo krilo vrata. Tada Jovanović sa prozora kancelarije 55, odakle je premijera video kao na dlanu, iz snajperske puške „hekler und koh G-3” ispaljuje dva metka. Jednim pogađa Đinđića u desni deo grudnog koša, a drugim ranjava Veruovića u donji deo leđa.

Istog dana, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje i počela je akcija „Sablja” tokom koje je uhapšeno više od 11.000 ljudi, a među njima i većina članova „zemunskog klana”. U Meljaku, kod Beograda, ubijeni su Dušan Spasojević i Mile Luković. Policiji je u to vreme ostao nedostupan Milorad Ulemek, koji se predao u maju naredne godine. Nikada nije utvrđeno gde se krio više od godinu dana, dok su srpska policija i Interpol tragali za njim.

U decembru 2003. godine počelo je suđenje koje je odmah u medijima nazvano „proces veka”. Suđenje je trajalo tri i po godine, a obeležili su ga mnogobrojni obrti i prekidi – iznenadna predaja Ulemeka, hapšenje istaknutijih članova grupe Dejana Milenkovića i Aleksandra Simovića, hapšenje i smrt tužioca Milana Radovanovića, koji je podigao optužnicu, ubistvo svedoka saradnika Zorana Vukojevića i povlačenje glavnog sudije Marka Kljajevića, čiji je rođeni brat uhapšen zbog privrednog kriminala. U „procesu veka” i dalje su u bekstvu Miloš Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić i Milan Jurišić, kojima su u odsustvu izrečene zatvorske kazne.

Zoran Đinđić bio je na čelu prve republičke vlade koja je izabrana posle petooktobarskih promena u Srbiji 2000. godine, kada je pokrenut proces ekonomskih i društvenih reformi i uključivanja Srbije u evropske integracije, posle desetogodišnje međunarodne izolacije.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona i reformi time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine tako što će ukloniti jednog ili dva državna funkcionera”, izjavio je premijer Đinđić, posle neuspelog pokušaja atentata 21. februara 2003. godine kod Beogradske arene.

------------------------ --------------------------------- --

Presuda

Zbog ubistva premijera na po 40 godina zatvora osuđeni su Milorad Ulemek Legija, pukovnik MUP-a Srbije i bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, kao i Zvezdan Jovanović, nekadašnji zamenik komandanta te jedinice.

Istom presudom članovi „zemunskog klana” Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić osuđeni su na po 35 godina, dok su Milošu Simoviću, Dušanu Krsmanoviću i Milanu Jurišiću izrečene kazne od po 30 godina.

Na jedinstvene zatvorske kazne od 30 godina zatvora osuđeni su nekadašnji pripadnik JSO Željko Tojaga i Branislav Bezarević, bivši radnik Bezbednosno-informativne agencije. Saši Pejakoviću, bivšem policajcu, sudsko veće izreklo je maksimalnu kaznu za pomaganje posle izvršenog

nisi u pravu AL PACINO I,mesto Zorana Djindjica u srpskoj istoriji neodredjujem ja a bogami ni ovalj sultancic,njegovo mesto odredice godine koje dolaze odnosno opet ta istorija.Meni su zasmetale dve stvari,prvo ovaj sultancic koji je poceo da lupeta o Srbiji i o tome kolika ce ona biti i ostati.(nije li to vec istrosena fraza,beogradski pasaluk i slicno).Na njegovu zalost bice Srbija i mocna i jaka jer Srbija vec polako postaje mesto gde moze da se zivi od svoga rada,gde ima zivota za sve koji u njoj zive,gde postoje ljudske,novinarske i svake druge slobode...Istina,nije sve tako bajno i sjajno ali ne smemo zaboraviti kroz sta je sve Srbija prosla u zadnje dve decenije,sankcije,bombardovanja, ratovi pa i ono sto mnogi nemaju hrabrosti da priznaju ratni zlocini zarad promasenih velikosrpskih interesa.Ali to nisu bili zlocini Srpskog naroda u celini,to su bili zlocini jedne politike koja je sada nasla svog prirodnog saveznika u stranci pokojnog premijera i koja trenutno vlada Srbijom.Konacno su se nasli stari jarani i ponovo jasu.A izmedju njih razlike nema,nema jer ovo ne govorim napamet nego neko ko mnoge od njih poznaje i licno.SPS=DS i to je fakat pa svidelo se to vama ili ne.Deklaraciju o pomorenju napisali su za tri dana i sve su preko noci zaboravili,i hapsenja i maltretiranja,ubijanja,isporuciv anja Hagu i mnogo,mnogo toga.Sve zarad zajednickog posla i zajednicke podele plena.Sreo sam skoro jednog svog druga iz srednjoskolskih dana i mada se nismo videli godinama za 5 min smo se nasli u prici o svemu i svacemu,kao da se nismo ni rastajali...(ali da se vratimo SPS-u i DS-u)I nisam primetio da je nekome od vas sve ovo zasmetalo,nisam cuo ni jedan komentar osude ovog cina.E sada postavlja se pitanje dali je to premijerov DS ili neki drugi DS?Dali ste primetili da tamo vise nema Cede Jovanovica,Zorana Zivkovica,Branislava Lecica a to su bili najpoverljiviji ljudi iz premijerovog okruzenja,DS-u vise nisu bliski Korac,Batic,Svilanovic,Vesna Pesic,Beba Popovic,Natasa Micic i da nenabrajam jer spisak je jako dugacak.Znate li da je na konvencijama LDP-a uvek bila majka pokojnog premijera Mila Djindjic a supruga je u DS-u.Znate li mozda gde su bili ovi danasnji iz DS-a dok je pokojni premijer bio ziv i koje su funkcije obavljali i dali ste uopste bili culi da oni postoje...Teska je tema i treba mnogo i vremena i prostora pa cemo o svemu neki drugi put.Zelim da napomenem jos samo da je SPS ostao isti,dakle onaj stari(samo njega nema).Oni polako vracaju svoje stare proverene kadrove,ko neveruje neka pogleda kako je cak i gospodin LILIC postao direktor valjda Srbija suma ili tako nesto i td...I jos samo da odgovorim ovom AL pacinu.Desilo se da sam 2001 godine bio gost bas pokojnog premijera u Istambulu na Evropskom prvenstvu u kosarci,bilo je finale i mi smo dobili tako da smo pobedu proslavili zajedno,sa nama je bio i jedan ministar g.Gaso knezevic kao i Ruzica Djindjic i mnogi drugi.Negovorim ovo da dizem sebi cenu vec da ti pokazem koliko sam ponosan i srecan zbog toga i istovremeno tuzan sto Zoran Djindjic nije vise medju zivima.Danas zivim u ulici koja nosi njegovo ime u Beogradu i uzasno mi smetaju napadi na tu ulicu i njeno ime...Zoran Djindjic je bio vizionar i neko ko je mogao ubrzati razvitak ove drzave,evropske ili Ruske gubernije svejedno je.Ovom narodu treba normalan zivot a dali smo okrenuti ka zapadu ili istoku manje je bitno.I jos samo ovo pa da zavrsim,da je gospodin Djindjic ziv danas bio bio predsednik LDP-a jer to je njegovo prirodno okruzenje i ljudi kojima veruje.

SEST GODINA OD UBISTVA ZORANA DJINDJICA

Sutra,12.03.2009 navrsava se sest godina od ubitstva prvog (po mom misljenju i jedinog)demokratskog premijera Srbije.Necu pisati o njegovim delima i zaslugama,o tome je sve receno.Poklonicu se senima pokojnog Djindjica jednom epizodom iz zivota aktuelnog predsednika Borisa Tadica.

Srpska javnost imala je prilike proteklih dana da cuje neke zanimljive detalje iz zivota svog predsednika i to zahvaljujuci sarajevskoj televiziji Hajat.
Predsednik je govorio o snalazenju kroz zivot,o prodavanju novina,pravljenju igracaka,ranom osamostaljivanju...Bilo je tu vec znanih detalja iz njegove politicke biografije.Bilo je tu raznih propitivanja o zlocinima,izvinjenju,Srebrenici. ..U jednom momentu Tadic je "otvorio dusu" i opisao dva dogadjaja koja su mu se desila kada je 2005.godine isao da oda pocast zrtvama u Potocarima.Gest,koji u dobrom delu srpske javnosti nije primljen sa odobravanjem,a nista bolje nije prosao ni na drugoj strani Drine,jer su njegov gest mnogi smatrali kao licemeran cin.Da bi pokazao kako su takvi potezi politicki i ljudski teski,Tadic je pred kamerom posvedocio o dva incidenta.Jedan se zbio s jedne,a drugi s druge strane Drine.Ja cu pokusati da opisem samo ovaj incident sa srbijanske strane,jer je on vezan za Zorana Djindjica.

Grupa policajaca,koja ga je cuvala na beogradskom aerodromu,pre nego sto ce poleteti za BiH,demonstrativno mu je okrenula ledja.Iskazali su na taj nacin,kako rece Tadic,"neverbalni protest"protiv njegovog odlaska u Srebrenicu...Vraca se kuci i prilazi momcima cija su ga ledja ispratila u Bosnu.Neki od njih imali su ruzu na vratu,simbol specijalnih jedinica devedesetih.Sta je predsednik hteo da kaze?Da se veliki potezi u pocetku,opstem neznanju i robovanju predrasudama svuda docekuju na noz.Vise od ovih dilema muci saznanje da su ledjima ispratili sefa drzave ljudi koji su bili odani glavnom organizatoru ubistva Zorana Djindjica.Umesanost "crvenih beretki" u atentat otkrivena je odmah na pocetku istrage,a mi saznajemo da su momci sa crvenom ruzom na vratu obezbedjivali srpskog predsednika dve godine posle atentata.Dogadjaj na aerodromu nam govori da toliko malo znamo o realnoj moci "cvetnih" momaka koji su u prilici da iskazuju vlastitu moc,za sada,"neverbalnim potezima",a ne daj Boze,mozda i kroz momenat kada ce neko njima mrzak okrenuti ledja.Moc crvene ruze je jos uvek tu.

ZORANE,ubijen si zbog demokratskog i reformskog puta na koji si nas hteo povesti.Da li smo i da li cemo sta nauciti od Tebe.

Juce je bio 11 danas je 12 mart,tri godine posle i sest godina posle.Ironija ili sudbina?Juce je zalila jedna polovina Srbije danas zali ona druga.
Danas je 12-ti,sest godina kasnije a mi smo i dalje na pocetku.Znamo ono sto smo znali i dva sata nakon ubistva,a to je da su premijera Djindjica ubili pripadnici Zemunskog klana i policijskih struktura ove drzave.U sudskom postupku koji je treajao skoro 4 godine osudjena su i dva pukovnika policije,jedan major,pet radnika sluzbe drzavne bezbednosti i mislim dva beznacajna pripadnika Zemunskog klana(oni vazniji ili su u bekstvu ili su dobili status zasticenog svedoka ili su ucutkani zauvek).Politicka pozadina ubistva nikada nije istrazena i danas je specijalni tuzilac saopstio da istraga nece biti ni pokrenuta.Tamo gde sile mraka i mocne strane sluzbe umesaju prste drugacije ni nemoze biti.mene zanima kao i mnoge gradjane Srbije kako to da je nasa policija znala ubice dva sata nakon ubistva a nije znala dva sata ranije da se nesto tako sprema?Mislim da cemo na odgovor cekati jos dugo,dugo.

Hoće li ovoj zemlji i narodima svanut ZORA(N) ?
Maloprije slušam dvojicu momaka koji naglas govore : danas otpusti "bleki" jo sedmoro radnika, pa šta ćemo pobogu brate? Ovaj drugi, ...emti državu kad ne mogu da i za nju da zaradim i meni hljeb da zaradim"!

Sve se zna i sve je receno. Ubila ga je adzdaja sto je palila i pljackala po cijelom Balkanu. Ubili su ga psi rata. Ljudi koji imaju na svojoj dusi(ako i nje imaju) desetine hiljada mrtvih, slovanih, unesrecenih. Ubili su ga isti oni koji su sejali strah i smrt po Bosni,Hrvatskoj, Kosovu...i napokon kad vise nisu imali kuda i po Srbiji. Bilo je i za ocekivati da takvo pseto na kraju ujede i gospodara kad ta ruka prestane da ga hrani. A pokojni Djindjic je upravo to i pokusao. Znao je i slutio da je ulog veliki. Ulog je bila Srbija, njegov zivot i mi sami.On je izabrao da zrtvuje sebe zarad nas i Srbije. Ne vidi onaj sto ne zeli vidjeti, ne cuje onaj sto ne zeli cuti, a cute samo oni koje je strah.Zorana nije bilo strah i on nije cutao.A nas i ako je strah moramo zbog njega progovoriti.
Njegova zrtva nek bude nasla obaveza.
Pocivaj u miru...

MNOGO LEPO NAPISANO!